НАТО бомбама и лецима убијао и застрашивао Србе

Приказивање постова са ознаком Временска линија. Прикажи све постове

недеља, 26. март 2023.

НАТО бомбама и лецима убијао и застрашивао Србе

Поводом 24 године од НАТО бомбардовања Југославије 1999. године

''Не чекајте ме'' - Део пропагадног летка којим је НАТО током агресија покушавао да заплаши српску војску

Пише: Зоран Влашковић

НАТО је од самог почетка бомбардовања Југославије 24. марта 1999. године бацајући летке из авиона најперфидније застрашивао српски народ и Војску Југославије да се преда и напусти положаје.

НАТО пропаганда је замењивала страх од копнене инвазије

Ти леци су били исписани на српском језику а могли су се наћи у свим деловима Србије, највише на Косову и Метохији где је био концентрисан највећи број војника ВЈ.

Овај летак је бацан у највећем броју случајева

Екслузивно објављујемо највећи број НАТО летака који су бацани на Косово и Метохију и Србију које је за читаоце КМ новина припремио Зоран Влашковић.

НАТО се иживљавао на цивилима и цивилним објектима

У бомбардовању Југославије, знајући да не сме копнено, НАТО је засуо бомбама цивиле и цивилне објекте али и са више од 40 различитих летака лажи.

НАТО бомбама и лецима убијао и застрашивао Србе #NATO #Agresija1999 #Rat1999 #Bombardovanje #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

НАТО фашистичкогебелсовски летак

НАТО једино нема објашњења зашто је започео бомбардовање без дозволе СБ ОУН, зашто је убио толико цивила током илегалне агресије на Србију, зашто је уништавао цивилне објекте : болнице. школе, мостове, стамбене зграде...

Претња из демократских земаља

У 78 – дневном бомбардовању Југославије убили су најмање 2.500 људи, уништили и оштетили 25.000 стамбених објеката, онеспособили 470 километара путева и 595 километара пруга, затим уништили 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова у потпуности разорено.

Ово су ратови Американаца против слабих у свету. Америка је после Другог светског рата убила више милиона невиних свуда у свету

Током бомбардовања сваким даном су бацали на хиљаде летака широм Југославије, летака лажи, који нису имали никакав утицај на српског војника и становнике Србије.

НАТО Гебелсовци су се прославили лажима

У НАТО-у нема ниједног цивилизованог официра

Сваки официр НАТО - а је убица данас а то је био и 1999.г.

Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа "Јединство" који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.

* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.

Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на [email protected]

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

уторак, 14. март 2023.

М. Црњански (1935): Ужурбано се брише све што је српско док друга страна стално оперише аутономијама и сепаратизмом

"Док са једне стране сваки проблем поставља се у знаку словенштине и хрватства, са друге стране забрањено је гледати га са српског становишта. То није фер."

Милош Црњански

Пише: Милош Црњански, 1935. год

Ових дана, један од чланова негдашњег Југословенског Одбора, (Др Никола Стојановић- „Наша политика“), дао је читаву књигу расправа о нашим политичким проблемима. Дајући приказ те књиге у „Политици“ свакако са много ауторитета, г. Слободан Јовановић означио је главни проблем који та студија поставља.

Значи ли то да се налазимо у предвечерју дискусија?

У сваком, случају наше скромно мишљење, ако је тако, било би да наше политичке „ проблеме“ треба једном - после петнаест година, гледати једанпут са чисто српског становишта.

По нашем мишљењу, за ових петнаест година чула се само словеначка и хрватска критика, и мора се признати често егоистичка, и безобзирна. Само се српска није чула.

У име једног криво постављеног југословенства играла се једна чудна игра, И слепцу на крају крајева мора постати огавна.

Са сталном тенденцијом да се ограде зидом, био то језик, била то књижевност, био то партијски живот свих нијанса, у Љубљани су се налазили у пози оног који једнако тражи, али ништа не даје. Док су мајсторски створили пијацу за своју индустрију у српским крајевима, и за јефтин увоз жита, док су на десетине хиљада пласирали своје чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом, кинеским зидом, и кад се тиче администрације, чиновништва, и католицизма, и школа.

Кад се погледа статистика пореза тек онда се види колико је у повољној ситуацији Дравска бановина, а кад се слушају пароле тамошњих школованих слојева, и њина интелигенција, скоро цела, и свих политичких нијанса, увек је игра иста: провинцијална уображеност, безмерни егоизам, ускогрудост, добра реклама свега свога, стална ревендикација, кинески зид, искоришћавање ситуације без обзира и поза преподобног меланхолика који је стално забринут над нама, кад кажем нама, мислим Србима, а над којим је забринута читава Европа.

У Љубљани пароле и становишта, по нашем скромном мишљењу, својом хладноћом срца, егоизмом и цинизмом, управо су класична. Њина узбуна, која уосталом већ давно није нова, на конгресу П. Е. Н. клубова на Бледу, око уџбеника и сличне појаве, по нашем мишљењу, предуслов су да се констатују као факта, са овим што смо горе рекли, пре него што се приступи дискусији ма каквог нашег политичког проблема, у смислу оваквих књига као што је ова Д-р Николе Стојановића.

Док су ових дана, за матурске испите разишли се изасланици министарства на све стране, и из свих крајева, у словеначке гимназије морали су се послати само Словенци, и само из оних уских школских граница. Хоће да буду засебан свет који нас критикује и који је увек у пози преговорача код зеленог. стола. И наивно је у његовом становишту само једно: да не рачуна с тим да ће и на нашој страни једном доћи до истог становишта.

По нашем мишљењу узимање таквог становишта неизбежно је, и ситуација за њега већ је дошла. То је, у нашем схватању, дванаести час и полазна тачка. Потреба једног чисто српског гледишта, на ствари, српског егоизма, и скретања саосећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље, ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија.

Треба ли рећи да је исти однос, већ петнаест година између нашег и загребачког становишта? И да би и у тој дискусији сву ситуацију изменила кад би се појавила политика која би била ни мало наметљива, ни мало насилна, али чисто српска.

Са стране српства , на страну жртве у србијанским ратовима, и лагерима, поднесене су жртве, по нашем скромном мишљењу много реалније него што је дала поштована друга страна. Који су ти амблеми који се могу у знаку године 1918. поредити са амблемима србијанске државе, војничким заставама, именом, тробојком, политичком ситуацијом међународном и економском ситуацијом угледом Србије, и што није мање духовним и моралним капиталом српства из наших крајева. За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна, по нашем мишљењу, она које је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа.

По нашем скромном, можда погрешном, али одређеном мишљењу решење је у томе да се ствари окренуте тумбе врате на своја места. Цела ова дискусија, само је дотле опасна док се не води са реалног становишта. Треба признати све што поштована друга страна тражи, али најзад дозволити да.се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем ми, мислим Срби.

Јер по нашем, можда, погрешном, али јасном схватању, ствари би требале да стоје баш обрнуто него што стоје. Ми би требали да смо у пози егоиста, а не они, ми би требали да се вајкамо, а не они, ми би требали -с дана у дан да одређујемо. цену за оно што смо изгубили и дали, а не они који су мало унели сем обмана, мајсторских самообмана за које смо ми сад криви.

По нашем схватању ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско док се са поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми! Без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба, према словеначким и хрватским паролама, хрватске културе, хрватског мора, народног и државног индивидуалитета итд. Вратимо се и ми Србији!

По нашем мишљењу најбржи пут ка једној новој нормализацији југословенских политичких проблема могао би бити збиља у економском и социјалном напретку, на племенске проблеме без обзира, али с друге стране и у скидању те окупаторске атмосфере са српства.

Док са једне стране сваки проблем поставља се у знаку словенштине и хрватства, са друге стране забрањено је гледати га са српског становишта. То није фер.

Ако на пример словеначки П.Е.Н. клуб тражи избацивање из уџбеника свих несловеначких текстова, ја бих на то пристао. Под условом да се пристане на избацивање несрпских текстова из свих уџбеника где год се српски и говори.

И слично.

Моји противници кажу да ја ласкам Србијанцима. Нек они говоре шта хоће. Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, после петнаест година горких самообмана, не Србијанцима, него Србима, српству и мени се стомак преврће и при самој помисли да је дуги низ Церњанских и Путника, моја породица као и ја, од детињства пропатила, рад кога? Ради ових и оваквих зар, из Љубљане и Загреба?

Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милијонима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.

Милош Црњански,

Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса. До тог мора доћи, Ideje: За књижевност, политичка и друштвена питања, 1, 30, 15. јун 1935, 1.

* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

недеља, 15. јануар 2023.

24 године од операције „Рачак“: Пропагандни рат који још увек траје

Бивши амбасадор ОЕБС-а на Косову Вилијам Вокер, након одлуке сепаратистичких "власти" да издвоје 70.000 евра за објављивање књиге о Рачку, рекао је да пише књигу о догађајима у том месту и да би желео да је заврши пре него што умре, преносе медији.

#Рачак #лаж #масакр #Медији #ВилијамВокер #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

„То ће бити једна књига, описи мојих доживљаја догађаја у Рачку, тог злочина*. Биће то резиме тога“, рекао је Вокер за „Инсајдер“, настављајући своју антисрпску пропаганду започету још пре четврт века.

Александар Павић, политиколог, ову одлуку је за наш портал прокоментарисао као наставак пропагандног рата против нас, и сигурно ће бити коришћена у ту сврху. Злочиначка творевина Косово мора непрекидно да држи у животу и ”освежава” лажи на којима је утемељена, а Рачак је једна од најгнуснијих али и најважнијих лажи уграђених у темељ тог отвореног логора за Србе.

Истражни судија Даница Маринковић, која је радила на случају Рачак, више пута је изјављивала да је оцена Вокера да се у Рачку догодио масакр и ратни злочин била лаж као и да Вокер није сачекао да надлежни органи изнесу чињенице које су утврђене увиђајем, већ је одмах медијима изнео своју верзију догађаја. Нагласила је да је Хашки трибунал прихватио истину да није било масакра у Рачку.

Вилијам Вокер, бивши шеф Верификационе мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, рекао је јуче да би Београд како би унапредио преговоре са Приштином требало да призна такозвано Косово, јер у супротном, како тврди, договор неће бити постигнут ускоро.

„Вилијам Вокер је индивидуа која није у стању да изговори истину, а уз то је интересно везана за тзв. Косово, као уосталом и Весли Кларк и упокојени вампир Медлин Олбрајт“, навео је Павић раније у разговору за ИН4С, и додао, подсетимо, да је оно најопасније у свему овом то што издавање ове пропагандне крпе може да послужи делу америчке дубоке државе као оправдање за неку нову агресију на Србију јер, ето, посао започет НАТО агресијом 1999. године још није завршен, јер Србија још није признала лажну државу.

У селу Рачак, општина Штимље, у јануару 1999, у борби је убијено 40 припадника тзв. ОВК. Истрага српске полиције и тадашњег дежурног судије утврдила је да међу убијенима нема жена и деце, да је већина на себи имала вишеслојну одећу, војничке цокуле и да су користили оружје.

Вилијам Вокер, тадашњи шеф косовске верификационе мисије ОЕБС-а, извештај финске форензичарке Хелене Ранте, интерпретирао је као српски злочин* над албанским цивилима. То је тада било схваћено као повод за НАТО бомбардовање, иако им је једино исценирани мотив и био потребан, намера је свакако била присутна већ неко време. Финска форензичарка касније је сведочила да је радила под великим Вокеровим притиском.

Вокер је, према њеним речима, инсистирао да у извештају користи реч „масакр“, а умео је и да преломи оловку и да је гађа незадовољан њеним професионалним приступом.

Ранта је у својој биографији описала да јој је Вокер замерао да у извештају није користила довољно „убедљив језик“, којим би описала тај наводни злочин Срба.

Она је праве наводе са обдукције доставила Хашком трибуналу, у којима је изразила сумњу у број испаљених метака као и колико је њих заиста било смртоносно.

Осим тога, Ранта је пред камерама показала оригиналан извештај из Рачка, према коме је закључено да тела припадају борцима ОВК, а не албанским цивилима.

Рачак

Село на југозападу АП КиМ. Место које, осим његових становника, ретко ко је познавао пре 1999. године. 15. јануара кобне 1999. године, Рачак постаје средиште интересовања целог света, али и интереса Западних сила решених да одложену агресију на тада СРЈ поткрепе „доказом“ о хуманитарној катастрофи, злочину против човечности и оправдањем да без одобрења крену у агресију на СРЈ.

Одабир Рачка

У књизи „Рачак – потпуна истина“ Богољуб Јанићевић, који је у то време био задужен за операцију „Рачак“ изнео је мноштво доказа који поткрепљују чињеницу да у Рачку никада није почињен такозвани масакр.

„Разлог да се одабере баш Рачак за планирани „масакр“ је јасан. Рачак је било велико албанско село, из ког су терористи истерали скоро све становнике., сем оних који су им били неопходни. Село је удаљено око 300 метара од магистралног пута, скоро спојено са седиштем општине Штимље, у којој је била полицијска станица.

Од априла 1998. године јаче терористичке снаге УЧК биле су концентрисане на том подручју, па су се после својих напада повлачили у Рачак и околна села, где су имали залеђину Језерачке планине и после терористичких напада оне су им служиле за скривање и избегавање полицијских потера. Близина комуникација је омогућила верификаторима свакодневне обиласке терористичких јединица, састанке са њиховом комендом, договоре и пружање свих врста помоћи, од од пружања информација до довођења инструктора за обуку терориста и доношење савременог наоружања које су терористи користили у нападима на полицију и Војску Југославије. Верификатори ОЕБС-а, америчка дипломатска мисија КДОМ и све међународне организације „хуманитарног“ карактера су из терористичких база па и из Малопољца, Петрова и Рачка одвозили својим возилима на лечење рањене и болесне терористе.

Село Рачак је било скоро без цивилног становништва, када га је српска полиција опколила са намером да похапси убице-терористе и неутралише велико терористичко језгро“, наводи, између осталог, Јанићевић у својој књизи.

Петнаестог јануара 1999. године у месту које је било једно од упоришта УЧК, српске снаге безбедности извеле су оружану акцију против терориста.

Тог јутра 1999. године, када су пронађена тела убијених Албанаца, заправо је почела медијска припрема за бомбардовање СРЈ које је уследило два месеца касније. Вокер је, стојећи у јарузи поред тела убијених Албанаца, телефонирао генералу Веслију Кларку, тадашњем команданту НАТО-а за Европу и драматично му пред камерама саопштио: Ово је масакр. Стојим овде. Могу да видим тела”. Све је то извео у присуству групе страних и албанских новинара које су у Рачак довели припадници ОВК-а и приказали им јаругу у којој су се на сваких 10-15 метара налазила беживотна тела у цивилној одећи, док се мало даље налазила гомила од двадесетак набацаних лешева.

Српска страна је саопштила да нису убијени цивили, већ терористи, и за то понудила доказе које је увиђајем прикупила Даница Маринковић, тада истражни судија суда у Приштини. Она је казала да је прикупила мноштво материјалних доказа који су потврђивали да је реч о оружаном сукобу, а не о масакру над цивилима. Са њом су све време била и тројица припадника ОЕБС-а, двојица Американаца и један Италијан ко„јима је било јасно о чему је ту реч”.
Четврт века оспоравања истине

Никада међународна заједница, нити било ко на Косову, неће признати да је наводни масакр у Рачку био монтиран и лажиран иако су сви светски патолози после увиђаја и обдукција научно доказали и тврдили да међу страдалима није било ниједног детета, жене и старца, већ само до зуба наоружаних терориста ОВК.

Шта се догодило јануара 1999. године у Рачку зна цео (поштени) свет. Заједно с великим бројем колега и врхунских светских и европских патолога, један од најпознатијих српских и светских стручњака патологије, дугогодишњи професор и декан Медицинског факултета Универзитета у Нишу и вишегодишњи директор нишког Завода за судску медицину, проф. др Вујадин Оташевић, који је преминуо пре четири године, разоткрио је лажни масакр над цивилима у месту Рачак 1999. године на Косову и Метохији, а што је био директан повод за агресију НАТО-а на нашу земљу.

„Средином јануара те 1999. године сви светски медији”, говорио је проф. Оташевић за Политику у годинама после потписивања Кумановског споразума, „као по команди прекинули су емитовање својих програма и из минута у минут објављивали ’да су у селу Рачак, на Косову и Метохији, српске снаге безбедности извршиле у свету незапамћени масакр над невиним и недужним цивилима албанске националности’ и да су поубијани сви житељи – невина деца, ненаоружане жене и старци и да је извршен невиђен злочин у цивилизованом свету.” „То је била лаж планетарних размера, исфабрикована неистина и толико прозирна режија светских моћника, која је по наредбама и налозима у непрекидној медијској кампањи морала да надвлада истину”, тврдио је, не одустајући до смрти да докаже шта је била истина, проф. др Вујадин Оташевић.

С колегама и најпознатијим стручњацима из Данске, Норвешке, Шведске, Белорусије, Србије и других земаља проф. Оташевић био члан специјалне комисије формиране поводом афере „Рачак”, коју је предводила Хелена Ранта, патолог из Финске. Аутентичним и директним сведочењем, већ првих месеци после завршетка агресије на СР Југославију и Србију, један мањи број патолога из ове комисије јавно и аргументовано је тврдио да је случај „Рачак” највећа медијска превара с краја 20. века. Проф. Вујадин Оташевић је, за разлику од многих других стручњака који су морали да ћуте, јавно рекао „да је цео догађај монтиран у режији Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије ОЕБС-а”. Због тога је др Оташевић у тој својој борби за истину, целокупну и богату своју видео и фото документацију доставио Врховном суду Србије и бројним међународним организацијама.

„Утврдили смо сви из екипе форензичара који смо заједно радили на Косову и Метохији, да у Рачку нису страдали албански цивили, већ припадници такозване ОВК, али и да је Вилијам Вокер наручио аферу ’Рачак’. Знали смо да су сви налази стручњака под притиском Вокера монтирани само из једног разлога – да се те зиме 1999. године неосновано оптуже српске безбедносне снаге и касније нападне наша земља”, говорио је Оташевић.

А када је патолог из Финске Хелена Ранта, која је била на челу специјалне медицинске комисије формиране поводом збивања из јануара 1999. године, објавила књигу о догађајима на Косову, посебно о Рачку, у којој се јавно покајала и признала да 1999. није говорила истину, односно да је радила под претњама и притиском Вилијама Вокера, истичући у књизи срамну улогу тадашњег првог човека верификационе мисије ОЕБС-а, проф. Оташевић је појаснио пре пар година у разговору за „Политику”:

„Сви ми из екипе патолога још у време када смо као тим у Рачку, али и касније у Приштини, радили на обдукцији посмртних остатака пронађених у овом селу код Штимља чудили смо се да Хелена Ранта није смогла снаге и није успела да се одупре Вокеру. Цео извештај писала је под његовим надзором и диктату, али и страховитим притиском Министарства иностраних послова Финске. Била је уплашена, што није могла да сакрије, али није имала храбрости да стане на позицију налаза целокупне комисије форензичара. Сви смо знали да ће се колегиница Хелен Ранка једнога дана покајати, што се на крају и догодило.”

* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.

Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на [email protected]

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

Случај Рачак - Исфабриковани злочин као оправдање за агресију НАТО пакта

"Српске снаге безбедности су у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. кренуле у акцију против припадника 121. бригаде ОВК Агим Целеј Цоли, односно батаљона „Садик Шаља“."

#Рачак #Лаж #НАТО #Агресија #злочин #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

Фото: Петровград.орг

У селу Рачак на Косову и Метохији, пронађена су у једној јарузи 1999. године тела 45 Албанаца. За њихово убиство је мисија ОЕБС без доказа оптужила српске снаге безбедности,иако никад није утврђено да се ради о масакру над цивилима, већ постоје форензички докази да се радило о борцима ОВК-а. Био је то повод за доношење одлуке о бомбардовању СР Југославије.

Српска полиција, суочена са оружаном побуном у току претходне године, сукобила се тог 15. јануара, 1999. са наоружаним албанским терористима у селу Рачак, код Штимља. У Западним медијима и каснијој хашкој правди српска страна оптужена је за „масакр недужних цивила“. Сви извештаји српске стране говорили су да су у Рачку погинули наоружани албански терористи, али на западу је тај догађај оквалификован као злочин над цивилима , који је послужио као изговор за НАТО бомбардовање које је почело марта 1999. године.

Српске снаге безбедности су у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. кренуле у акцију против припадника 121. бригаде ОВК Агим Целеј Цоли, односно батаљона „Садик Шаља“. Из Рачка су стално извођене терористичке акције, убијани су полицајци, киднаповани Роми или Албанци који нису сарађивали са ОВК. Непосредан повод за акцију било је убиство полицајца Светислава Пешића. На његова кола пуцано је мучки, какав је случај био и у свим претходним терористичким акцијама ОВК из заседе 10. јануара. Обавештени су посматрачи Европске уније који су дошли до Рачка са телевизијским екипама АП и Ројтерса.

Борбе су трајале до 16 часова тог дана, када је пуцњава престала. Специјална јединица полиције која је водила акцију повукла се, а на месту обрачуна је остао део полиције и војске који је имао задатак да не дозволи приступ терористима. Из неразјашњених разлога, они су се повукли, а сутрадан је у село дошао Вилијам Вокер. Неометан сусрет са вођама ОВК-а овог дипломате јасно говори о томе ко је тражио повлачење српске полиције.

Према речима истражног судије Данице Маринковић, која је својевремено обавила увиђај у Рачку, тада је утврђено да није било масакра и да погинули нису недужни албански цивили, већ припадници ОВК, а о томе постоји обиман доказни материјал са фотографијама, укључујући и гомилу оружја која је пронађена у селу.Први део режије је уследио, са скупљањем тела на у напред припремљену локацију, свлачењем погинулих бораца ОВК и њиховим пресвлачењем у цивилна одела. Уследило је довођење телевизијских екипа и “згражавање над масакром”. Већ на први поглед се видело да се не ради о масакру на лицу места по укоченим екстремитетима појединих погинулих. Други део режије је уследио касније.

Истина о Рачку остала је скривена од светске јавности пре свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен њеном тадашњем председништву у Бону, никада није јавно објављен. Разлог је, према оценама домаћих аналитичара, што истина о „случају Рачак“ ни сада не иде у прилог циљевима западних влада које су спонзори сепаратистичког насилног одвајања Косова и Метохије од Србије. „Случај Рачак“ исфабрикован је у време када су лажни преговори у Рамбујеу запали у кризу, јер власти у Београду нису пристале на завођење добровољне окупације земље од стране западне војне алијансе.

У овој превари светске јавности је кључну улогу одиграо тадашњи шеф верификатора мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијем Вокер који је, не чекајући извештај истраге, ни тима финских патолога, пред камерама светских медија одмах оптужио српске снаге за „масакр“ 45 недужних албанских цивила. Циљ је био да се обезбеди разумевање светске јавности, а још неодлучне западне владе придобију за агресију на Југославију, која је почела 24. марта без одлуке Савета безбедности УН.

Насупрот томе, три екипе форензичара – југословенска, белоруска и финска – утврдиле су да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, и то из велике даљине. На шакама 37 од 40 тела методом парафинске рукавице откривене су барутне честице, што је доказ да су погинули непосредно пре смрти руковали ватреним оружјем, односно да су учествовали у борби.

Шеф финског тима патолога генетичар Хелена Ранта је уочи бомбардовања подржала Вокерову верзију о „убиству цивила“. На тој верзији се заснивао и део оптужнице Хашког трибунала против оптужених званичника српске државе, војске и полиције. У аутобиографској књизи Ранта касније говори да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске. Тврдила је даље да је Вокер преломио дрвену оловку напола и гађао је њеним деловима, јер није био задовољан јер није користила „довољно убедљив језик” када је реч о српским злочинима.

После изношења доказа Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом да су у Рачку вођене борбе против албанских терориста и да су погинули били припадници илегалне, терористичке организације ОВК, из оптужбе против генерала Небојше Павковића, Владимира Лазаревића и осталих, овај наводни кључни „доказ“ је избрисан. Сме ли да буде избрисан из историје Срба, ако пример бешчашћа?

Петровград.орг

* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.

Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на [email protected]

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

среда, 11. јануар 2023.

На данашњи дан 1942. Драгољуб Дража Михаиловић именован за Министра војног

На данашњи дан 11. јануара 1942. Драгољуб Михаиловић, генералштабни бригадни генерал, именован за Министра војске, морнарице и ваздухопловства.

#Draža #Mihailović #Četnici #RavnaGora #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

#Draža #Mihailović #Četnici #RavnaGora #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

Југословенска влада у избеглиштву именовала је 11. јануара 1942. године у Лондону Драгољуба Дражу Михаиловића, пуковника југословенске војске и вођу четника у окупираној земљи, за министра војске, морнарице и ваздухопловства.

Генерал Михаиловић био је јединствена личност у историји не само бивше Југославије већ и српске војске уопште. Први је вођа покрета отпора у Европи, чију су главу немачки нацисти уценили већ 1941. године.

На данашњи дан 1942. Драгољуб Дража Михаиловић именован за Министра војног

Једини је антифашиста који је осуђен за колаборацију са фашистима. Наравно, ради се о намештеном судском процесу у режији безбожничког комунистичког режима чији су злочини над српским народом и интересима небројени.

Драгољуб Дража Михаиловић рођен је 1893. године у Ивањици. Рано је остао без родитеља, па је Михаиловића и његове две сестре одгајио стриц, ветеринарски мајор Краљеве гарде у Београду.

Студирао је на Војној академији у Београду, одакле је, на трећој години, кренуо у Први балкански рат 1912. године.

У октобру 1913. године враћен је са својим школским друговима у Београд, где је на Војној академији дипломирао као четврти у класи и убрзо потом отишао у Први светски рат.

После Априлског рата, већ у априлу 1941. године, Михаиловић је одбио да призна капитулацију југословенске војске рекавши да он то не може јер у српском језику не постоји реч "капитулација". Покрет против немачког нацизма и италијанског фашизма основао је на Равној Гори тог месеца.

Током ратних сукоба четници су често долазили у конфликт и са комунистима, односно партизанима чије су герилске акције често изазивале жестоке реакције немачких нациста у којима је долазило до масовних стрељања Срба. Такође, на подручју Козаре којим су се кретали махом партизани, српски народ је доживео најстрашнији геноцид у својој историји и већином скончао у мукама у логорима усташке НДХ а понајвише у Јасеновцу. Док, уделовима које су чували Дражини ченици, страдалих Срба готово да није ни било.

Агенти обавештајне службе нових комунистичких власти ОЗНА ухватиле су га на превару 13. марта 1946. године у околини Вишеграда.

Спасавао их док су му радили иза леђа

Наиме, према документима ЦИА са којих је тек после 70 година скинута ознака "СТРОГО ПОВЕРЉИВО", откривено је како је текао ток хапшења и каквим лукавством су се служили комунисти како би ухапсили Михаиловића. О томе може прочитати кликом на овај линк↗

Намештено, и већ унапред одређеног исхода, суђење генералу Михаиловићу одржано је од 10. јуна до 15. јула исте године и на њему је осуђен за велеиздају и на смртну казну стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права, као и одузимање целокупне имовине.

Стрељан је на непознатом месту у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године.

Из болесне мржње према њему, за кога су комунисти били свесни да му нису дорасли, сахранили су га на тајној локацији која до данас није обзнањена.

Михаиловић је најодликованији официр у историји српске државе, а последње одликовање му је доделио постхумно амерички председник Хари Труман марта 1948. године за спасавање америчких пилота оборених над Југославијом и за допринос победи савезника у Другом светском рату.

Генерал Михаиловић је рехабилитован пред Вишим судом у Београду тек 2015. године.

* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.

Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на [email protected]

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

среда, 14. децембар 2022.

Годишњица масакра у кафићу „Панда“ и злоупотреба

За терористички акт, чији су починиоци познати и осуђени Шиптари из УЋК, кривица покушава да се намести Србима зарад "неког важнијег циља" који Запад има.

Кафић "Панда"

У тексту „Вечерњих новости“[1] под насловом „Масакр у Пећи 1998. дело ЈСО“, из пера новинара В. Митрића, уз поднаслов „Адвокат Душко Томић оптужио Радета Марковића и ДБ за злочин у пећком кафићу“, поново се, свесно или несвесно, перфидно актуелизује, зарад дневне политике (а биће и ради нечег много важнијег), на крајње тенденциозан начин један трагичан догађај из ближе српске историје.

Наравно, проблем није у томе што је интерпретирана проблематична изјава адвоката Томића и што је као круцијални доказ наведена, обратимо пажњу, његова забелешка из 2004. године, коју је саставио након разговора са бившим (и након тога, гле чуда, преминулим) припадником РДБ Цвјетином Милинковићем, већ је проблем што наведени новинар, када се већ бави случајем „Панда“, није навео кратак историјат и судски епилог тргагичног догађаја према званичним извештајима из реалног времена, али и на основу бројних других сазнања до којих се сукцесивно долазило годинама након тога. И то не само из домаћих већ и из објективних иностраних извора. Па чак и оних врло блиских НАТО естаблишменту, који ће након неколико месеци од наведеног догађаја покренути оружану агресију на СР Југославију.

Просечан читалац који није упућен у то шта се и како стварно догодило тог децембра 1998.године у Пећи (а таквих је, на нашу жалост, све више), може да стекне потпуно искривљену слику и да буде дезинформисан. Коме је то у интересу?

Да подсетимо – током опсежне истраге која је вођена након масакра, али и на основу конкретних резултата прикупљених током блокаде Пећи а затим и противтерористичке акције у ширем рејону села Глођане, непобитно је утврђено да је инспиратор и организатор ове терористичке акције Рамуш Харадинај, командант тзв. оперативне зоне ОВК „Дукађин“ у Метохији, да је задатак операционализовао његов рођени брат Даут, који је конспиративно убацио четири групе терориста у град, те да је само једна од њих успела да изведе терористички акт. Непосредни починилац је Агрон Колчаку коме су помагали Газменд Бајрами, Ђевдет Бајрами, Бећир Љођа и Влазним Прђеђа. Сва наведена лица осуђена су у редовном судском поступку који је завршен након окончања НАТО агресије, у новембру 1999. године.

Непосредни повод био је догађај на државној граници са Албанијом из новембра 1998. године у ширем рејону карауле „Митар Војиновић“, када су граничне јединице Војске Југославије успеле да спрече илегални прелаз масовне групе терориста са оружјем, опремом и већом количином новца (заплењено, између осталог, 358 хиљада немачких марака), којом приликом је ликвидирано 34 припадника "ОВК". О свему томе је сведочио, и то сасвим коректно, на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, тадашњи заменик Вилијема Вокера, обавештајни британски генерал Карол Древијенкијевич и недвосмислено потврдио напред наведене чињенице.

Дакле, с једне стране се радило о планираној освети, а с друге стране, онај важнији мотив био је озбиљније провоцирати снаге реда – полицију и војску, како би се, у условима мониторинга од стране мисије ОЕБС под руководством америчког обавештајца Вилијема Вокера, предузимале опсежније борбене акције и дестабилизовао достигнути безбедносни ниво: успостављени мир, пуна контрола територије КиМ од стране СРЈ и Србије, а снаге терористичке ОВК након вишемесечне противтерористичке операције, сведене скоро на безначајну меру.

Међутим, како је брутални терористички акт изведен сирово, уз остављање бројних доказа на лицу места, затим, врло брзо су лоцирани осумњичени и након тога лишени слободе непосредни починиоци, као и то што је примењена већ виђена тактика шиптарских терориста којом су непрекидно 90-тих година провоцирали сукобе и наносили губитке српској полицији, чак је и према аршинима Вилијема Вокера тај догађај, као могући повод за озбиљније реаговање тзв. међународне заједнице и пре свих НАТО-а, био неуверљив и није се могао адекватно експлоатисати. Онако, како ће се, тачно месец дана након тога, одиграти намештање измишљеног масакра у селу Рачак.

Током 1998. и 1999. године у Ђаковици је било развијено Истурено командно место (ИКМ) Приштинског корпуса ВЈ, где је формиран својеврсни командно-оперативни центар за линијско и дубинско обезбеђење (одбрану) државне границе и 10-километарског граничног појаса на правцу: Пећ-Ђаковица-Призрен-Драгаш, али и за борбу са терористичким снагама ОВК по дубини Метохије. Одатле су увезиване и координиране заједничке активности и сарадња команди и јединица ВЈ, МУП-а и осталих државних органа.

О случају смо информисани одмах и из своје надлежности ургентно предузели бројне мере. Располагали смо снагама од око 8.000 људи распоређених у граничном појасу и у наведеним гарнизонима. Конкретно у Пећи били су лоцирани значајни делови 125. моторизоване бригаде (2. моторизовани и оклопни батаљон, делови артиљеријског дивизиона, извиђачко-диверзантски и остали састави). У подршци снагама МУП-а је извршена блокада града, али и осталих ОВК жаришта у широј околини, која су они поседали и користили за планирање и извођење терористичких акција – Глођане, Јабланица, Рзнић, Раставица, Грамочељ, Прилеп.

Поред наведеног, у Пећи, Ђаковици и Призрену били су размештени бројни оперативци војне службе безбедности и војне полиције, као и војно-обавештајни органи. Наведимо их: део Оперативне групе Управе безбедности ГШ ВЈ, затим припадници органа безбедности Приштинског корпуса (Одсек безбедности ПрК, орган безбедности 125. мтбр, органи безбедности 53. и 55. граничног батаљона), припадници 14. Контраобавештајне групе, делови приштинског Обавештајног подцентра 3. Армије, органи Одсека за обавештајне послове ПрК, јединице 52. батаљона војне полиције и други састави и органи.

Имајући све то у виду, питање за врсне новинаре и аналитичаре би морало да гласи – не да ли је Милорад Улемек - Легија са својом ЈСО могао да изведе наведену акцију у виду најпрљавије завере (теоретски, наравно, да) и који би његов, односно, мотив Радета Марковића био, већ, да ли би се након таквог непочинства и бруталне издаје извукли неопажено и у коначном неоткривени? И ко би могао тада да тако нешто (сакрити их и оправдати по сваку цену) уопште нареди?

И да ли би онолики број припадника ВЈ, који није никада био потчињен МУП-у и Државној безбедности Републике Србије (нити њоме импресиониран), а још мање Јединици за специјалне операције, толике године, и поготову у реалном времену, ћутао? И зашто би то радили у тренуцима када смо баш тада, у зимским месецима 98/99, држали стање у покрајини, и посебно на простору Метохије, под пуном контролом? И како је било могуће да ни тада ни касније никада не процури из војних редова баш ни једна информација о тако небулозној пројекцији и диверзији стратешких размера?

Наравно да на овако бројна и логична питања нећемо добити одговоре оних који упорно потпаљују опасну ватру, а углед земље и народа, намерно или не, бацају под ноге.

Уосталом, о ком угледу и достојанству говоримо када је управо челни човек државе Србије, Александар Вучић, у вези са овим случајем изазвао праву конфузију. Као први потпредседник Владе је гостујући на телевизији „Пинк“, у емисији „Тешка реч“ 28. децембра 2013. године изјавио да злочин у кафићу „Панда“ највероватније нису починили шиптарски терористи ОВК и наговестио српској јавности да буде спремна за суочавање са „страшним сазнањима“. Заборављајући или не, свеједно је, да је годину дана пре тога у свом говору у Савету безбедности ОУН, 05. децембра 2012. године, износио нешто сасвим друго.

Када је, затим, уследила „артиљеријска подршка“ разних прорежимских гласила која не престаје до дана данашњег, као и Наташе Кандић и особито коалиционог партнера Вука Драшковића, оног вечитог борца за истину, правду, слободу, демократију… и посебно отварање „досијеа злогласне УДБЕ“ (али не свих досијеа, рецимо, не оних сарадничких), трагичан случај убиства шесторо српских младића попримио је размере и обрисе вешто вођене, то јест, само настављене жестоке субверзивне и психолошко-пропагндне операције, којој смо као народ изложени скоро три деценије.

И управо због свега наведеног нису нам ни потребни спољни непријатељи. Довољна је квалитетно организована пета колона и одабране наивчине у неколико најважнијих друштвених стубова, као што су, рецимо, штампани и електронски медији, и драма је ту.

А то што се поново убијају трагично настрадали српски младићи из Пећи, наравно да то њима не представља никакав проблем. Жалосно и јадно.

[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:546520-Masakr-u-Peci-1998-delo-JSO

Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ

Извор: Фонд стратешке културе

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.

Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на [email protected]

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Писмо са Косова - деца која не гледају кроз прозор - КМ Новине

Пуцњава у Гораждевцу и бацање бомбе у Гојбуљи затворили су у куће децу из готово свих српских села јужно од Ибра. „Мама, могу ли овде да гледам кроз прозор?", било је питање једне девојчице из околине Пећи која је са мајком 1998. године напустила своје родно село и уточиште пронашла у Куршумлији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Kолико је српски режим заслужан за ослобађање Харадинаја? - КМ Новине

Српску јавност дубоко је погодила чињеница да је Суд у Француској одлучио да ратног злочинца Рамуша Харадинаја који је о својим злочинима сам јавно говорио и записао их, не испоручи српском правосуђу. Међутим, нико се не пита - колико је српски режим учинио да до тога дође?

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

НП ''Отаџбина'': Вучић, ако није иницијатор, неће спречавати истрагу насиља над Србима - КМ Новине

Смена ректора Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици проф. др Срећка Милачића, познатог по тврдим ставовима када је у питању интеграција овог универзитета у просветни систем тзв. републике Косово само показује да Александар Вучић што хитније жели да се отараси јужне српске покрајине.

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.

Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на [email protected]

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

недеља, 26. март 2023.